Предавање проф. др Александра Милановића
Студијски програм за српски језик и јужнословенске књижевности
Поглед на 1847. годину из другачијег угла
Професор доктор Александар Милановић одржао је предавање под називом „Поглед на 1847. годину из другачијег угла“ у понедјељак (6. 11. 2017) у свечаној сали Филолошког факултета у Никшићу. Предавање је организовано у склопу Дана Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори. Организатори су осим Матице и Студијски програм за српски језик и јужнословенске књижевности Филолошког факултета у Никшићу и Амбасада Србије у Црној Гори, а уредник и модератор програма је био доц. др Горан Радоњић.
Један од водећих српских лингвиста са Филолошког факултета у Београду, професор Милановић, указао је на неке мање познате или чак широј јавности уопште непознате детаље у вези са преломном 1847. годином и Вуковом реформом. Наиме, он је подсјетио на четири важна дјела објављена 1847 – Вуков превод Новог завјета, Његошев Горски вијенац, Песме Бранка Радичевића и Даничићев Рат за српски језик и правопис. Међутим, указао је и на пропусте који се чине у образовном систему и чињеницу како се ученицима, па и студентима, ријетко кад предочава да Његошев Горски вијенац (иако су нам доступна фототипска и дигитализована издања) заправо није штампан вуковском графијом и ортографијом иако је писан на народној основи. Такође, занемарује се чињеница да Радичевића поезија обилује бројним војвођанским дијалектизмима, као и то да је и сам Вук у превод Новог завјета уносио многе славенизме. С друге стране, данашњој јавности је непознат Јоксим Новић, аутор Лазарице или Боја на Косову, књиге објављене у Новом Саду исте те 1847. године. У то вријеме Новић је био велики присталица Вука Караџића, да је чак био спреман да се одрекне идентитета како би његове пјесме биле уврштене у Вукову збирку народних пјесама. Професор Милановић је нагласио и значај заборављеног првог научног часописа код Срба – Гласникa Дружтва србске словесности – чији је први број објављен 1847, а штампан је у Београду. Ово друштво, основано 1841, је заправо било зачетак академије наука, а окупљало је водеће интелекталце тог времена, како вуковце тако и условно речено антивуковце. Професор Милановић је указао и на још један занимљив и мање познат детаљ у вези са 1847. годином – тј. да је те године и Матица српска расписала конкурс за објављивање српске граматике. Радови, тј. рукописи, су слати анонимно, а о конкурсу је одлучивао један од водећих слависта тог времена – Јозеф Павел Шафарик. Наравно да на адресу није стигао ниједан Вуков рад будући да његове идеје тада још увијек нису наишле на одобравање у Матици српској. Ипак, на конкурсу је побиједио Јован Суботић, тј. његова граматика која је имала вуковску основу. Суботић је те преломне 1847. године у свом нацрту граматике прихватио сва Вукова слова и додао још јат у азбуку. Милановић је истакао и да се често неправедно наводи да је творац ове идеје Јован Стејић који је ову концепцију преузео од Суботића и објелоданио је двије године касније – 1849. Међутим, Суботићева граматика је у том периоду очекивано остала у рукопису.
Указујући на ставове појединаца а потом и на институционалну борбу у вези са концепцијом српског књижевног језика, професор Милановић је на врло занимљив начин још једном потврдио да је 1847. година заиста била преломна, а да су нека од тих важних питања и дан-данас отворена, па се и даље пишу полемички текстови о Вуку и његовој реформи.