Обиљежен Свјетски дан философије

Обиљежавање Свјетског дана философије у организацији Студијског програма за философију и ове године је изазвало велико интересовање, како студената и професора матичног тако и ванматичних студијских програма, али и радозналог грађанства. Одржана је традиционална трибина, овог пута на тему „Будућност стида“. О стиду су говорили су проф. др Борис Брајовић, проф. др Драго Перовић и проф. др Душан Крцуновић.

У својој најави, студенткиња Бојана Шолаја, модераторка програма, осврнула се на Платоново разумијевање конститутивних политичких врлина неопходних за формирање људског друштва, упућујући на дијалог Протагора и мит о настанку човјека. „Стид и праведност“ којима је само човјек дарован од богова, услов су за живот у заједници, али су те врлине данас, како је истакла Шолаја, готово у потпуности запостављене. Процес „еманцијапције“ човјека и изградња друштва по хобсовско-макијавелистичком моделу, довели су до појаве „бесрамног субјекта“. Потом је ријеч добио професорски трио.

Проф. др Борис Брајовић узео је за своје полазиште парадигматично искуство стида у старозавјетном миту о стварању човјека. У односу између Адама и Еве повучена је граница између микросмоса и макрокосмоса у коме је човјек, као творевина Божија ситуиран између божанског и животињског. Човјеков пад и искуство стида означавају прекид интимности и близине. Тако стид постаје „сјећање које човјека прати од његовог настанка“. Стид открива унутрашњег човјека, али и одређује човјека као пут, мост и прелаз ка оном божанском. Објашњавајући човјекову потребу да се склони и сакрије у стању стида, проф. Брајовић је слиједио Ничеов увид да „у правој љубави душа покрива тијело“, чиме је успоставио везу између два феномена: стида као откривања тјелесности и духовне студени и топлине љубави која душом заодијева тјелесност.  

У интелектуално загријаној академској атмосфери, проф. др Драго Перовић започео је своје излагање указивањем на фундаментални карактер стида као почетка људске историје. Сама тема стида показује да се философија не бави апстракцијама већ оним што се увијек догађа in concreto. Та конкретност је сам стид који обузима и надвладава човјекову цјелокупну коначност. Анализујући, у хајдегеровском духу, „пред-чим“ и „за-шта“ структуру стида, проф. Перовић је нагласио питање: пред ким се стидимо? Одговор на то питање проф. Перовић је дао у левинасовском духу: стидимо пред другим, али у нама самима. Тиме стид поприма функцију судије који нам очувава људскост, част и достојанство. Увијек се појављује као играч истине који види све наше грешке. Цитирајући Левинаса, проф. Перовић је нагласио: „Ако је стид ту, онда то значи да се не може сакрити оно што бисмо жељели сакрити“. Посредством стида нам се открива неумољиво присуство властитог Ја у нама самима. „Стид је увијек мој“, и отуда је он „норматив мог властитог постојања. У обузетости њиме догађа се оно да нисам оно што сам мислио да јесам.“

Проф. др Душан Крцуновић је у свом излагању указао на „генеалошку везу“ између феномена стида, кривице, савјести и самосвијести. Феномен стида је човјекова реакција на присуство другости светог, као и других људи и друштва чији поглед, коме смо изложени, има етички ауторитет. Стид, као неуспјех у самоостварењу, заснива осјећај кривице (коју често избјегавамо), док кривица заснива савјест, а савјест самосвијест. Ову „генеалогију“ етичких феномена, проф. Крцуновић је транспоновао на историјску раван указујући, под утицајем хеленисте Е. Р. Додса, да се историја може посматрати кроз призму напетости између културе стида и културе кривице, односно савјести. Извор стида је у (хетерономији) погледа спољашњег ауторитета другог и других, док је извор савјести у (аутономном) ауторитету унутрашњег гласа. Своје излагање проф. Крцуновић завршио је упозорењем да живимо у доба у коме је „приватно колонизовало јавно“ (З. Бауман), чиме је угрожена култура стида, савјести и одговорности.

Аутор: Милан Крковић, студент мастер студија философије