Predavanja: Funkcije i značenja padeža. Nominativ i vokativ.
ФУНКЦИЈЕ И ЗНАЧЕЊА ПАДЕЖА
ОПШТЕ ОДЛИКЕ ПАДЕЖНОГ СИСТЕМА
Падежи су, с једне стране, морфолошка категорија јер чине систем облика у промјени (деклинацији) именских ријечи. Међутим, познато је да се наш језик одликује синкретизмом падежа, и то редовно датива и локатива једнине, датива, инструментала и локатива множине, често и номинатива и акузатива једнине, генитива и акузатива једнине итд. У овим случајевима могуће је разликовати један падеж од другога тек у синтагми или реченици. Тако облик мајци може бити и датив и локатив једнине, али у синтагмама писмо мајци и прича о мајци лако је одредити падеж: у првој је датив, а у другој локатив. Падеж, дакле, омогућује именицама и другим именичким јединицама да успостављају различите синтаксичко-семантичке односе. Према томе, осим што је морфолошка, он је истовремено и синтаксичко-семантичка категорија.
Према степену интегрисаности у реченичну структуру, падежи се дијеле на независне и зависне.
Независни падежи, номинатив и вокатив, самостални су по својој употреби, не означавају никакав однос према другим ријечима, али и они као посебни облици такође имају своју функцију, и то номинатив у реченици, а вокатив ван реченице. За разлику од осталих падежа, вокатив нема синтаксичко-семантичку, него само комуникативну вриједност.
Генитив, датив, акузатив, инструментал и локатив увијек зависе од неке друге ријечи у реченици, па се зато зову зависним, косим или правим падежима. Сваки од њих има опште или главно значење односно функцију по којима се разликује од других. Тако је генитив падеж тицања, датив падеж намјене, акузатив падеж правог објекта, инструментал падеж заједнице, а локатив падеж мјесног односа. Међутим, падежи су функционално и семантички поливалентни, што значи да исти падеж може да обиљежи различите функције и искаже различита значења.
У првој својој функцији, а то је падежна функција означавања односа, они су допуне ријечи од којих зависе (читати књигу, читање књиге). Међутим, прави падежи поред допунске функције често имају и одредбену функцију, када одређују управне ријечи. Тада они умјесто падежне имају придјевску функцију, ако одређују именске ријечи (жена црне косе), или прилошку, ако одређују глаголске ријечи (читати с муком).
Све функције падежа могу да се подијеле на реченичне (граматички и логички субјекат, именски дио предиката или предикатив, прави и неправи објекат, прилошка одредба, прилошка допуна, атрибутско-прилошка одредба или актуелни квалификатив), синтагматске (падежни атрибут, атрибутив, допуна именским ријечима) и издвојене (апозиција и апозитив).
Независни падежи се увијек употребљавају као слободни падежни облици. То значи да нијесу везани или блокирани ни предлогом нити обавезним детерминатором. Зависни падежи: генитив, датив, акузатив и инструментал употребљавају се и без предлога и с предлозима, док се пети зависни падеж – локатив реализује увијек с предлозима. Сви зависни падежи изузев датива могу бити везани и обавезном одредбом (Сваке суботе идемо на излет), или истовремено и предлогом и обавезном одредбом (Сједјела је с расплетеном косом). Реченице без одредбе (*Суботе идемо на излет), односно одредбе и предлога (*Сједјела је косом) нијесу граматички прихватљиве.
Предлози су иначе помоћне ријечи помоћу којих се диференцирају и конкретизују значења зависних падежа. Генитив се комбинује с највећим, а датив с најмањим бројем предлога. Неки предлози иду само с једним падежним обликом (нпр. ка с дативом, због с генитивом, при с локативом итд.) а неки са два (нпр. међу, над, под, пред с акузативом и инструменталом, на, о, по с акузативом и локативом). Изузетно, исти предлог се може слагати с три падежна облика, али увијек са два више или мање доминантно, а са трећим само периферно (нпр. у доминантно с акузативом и локативом, а периферно с генитивом).
Већина предлога одликује се вишеструким значењем. Рецимо, с(а) + инструментал може означавати друштво (Шета с другарицом), начин (Слуша с пажњом), квалификацију именичког појма (жена са зеленим очима) или бити рекцијска допуна –неправи објекат (Посвађала се с њом).
Постојећи предлози нијесу довољни за прецизно исказивање зависних значења, па се у језику стварају и предлошки изрази. Они најчешће настају од именице у зависном падежу с предлогом или без њега и већином се слажу с генитивом: током / у току, за вријеме, поводом, у случају, у циљу, из разлога... Има и оних који се слажу с другим падежима: захваљујући + датив, с обзиром на + акузатив, у вези са + инструментал итд.
НОМИНАТИВ
- Номинатив је именски облик у коме најчешће стоји име вршиоца глаголске радње, носиоца стања или особине и тада има функцију граматичког субјекта:
Ждралови су одлетјели са зида. Терен бјеше пјесковит и каменит.
- По закону конгруенције и придјевске ријечи које као атрибут ближе одређују такав субјекат такође стоје у облику номинатива:
Један старији пријатељ донесе му књиге. Опет наиђе хладна струја.
- И именице у атрибутској функцији, тј. Атрибутиви, својим падежним обликом слажу се са граматичким субјектом који одређују:
Госпођа Лела и адвокат Орлић вратише се у воз. Стигосмо у град Бар.
- Апозиција субјекта (односно управни члан апозиције) такође стоји у номинативу:
Награду је добила Ана, наша најбоља другарица. Помогао нам је Милош, мој брат од тетке.
- Апозитив субјекта (односно управни члан апозитива) такође има облик номинатива:
Незаинтересован и одсутан, Марко је сједио у углу собе. Изморен вишемјесечним тешким радом, он је једва испуњавао бројне обавезе.
- Именски дио именског предиката (предикатив), без обзира на то да ли је именица или нека придјевска ријеч, најчешће има облик номинатива:
Живот је птица. Његов глас је био пркосан и строг. Он је постао шеф.
- Номинатив се јавља и у поредбеним конструкцијама с везником као (у непотпуним поредбеним реченицама). У њему стоји име појма с којим се пореди појам означен номинативом:
Дан је долазио као курјак. Био је тежак као камен.
- Номинатив може имати и функцију формално непотпуне реченице:
Штета! Трагедија! Необична прича!
- Такође, у номинативу често стоје апсолутно непотпуне реченице:
Пожар! Змија! Кола! Бомба!
- На крају, самосталне ријечи ван употребе у реченици најчешће имају облик номинатива при набрајању у списковима и речницима, на натписима установа и радњи, у насловима књига и сл. Такав номинатив назива се апелативни.
ВОКАТИВ
- Вокатив је падежни облик који није тјешње везан ни за један реченични дио, па се у писању одваја од њих зарезима. У савременом језику нема синтаксичку већ прагматичку, односно комуникативну функцију. Представља дозивну ријеч или ријеч за скретање пажње на оно што се реченицом износи:
Домаћине, наздрави гостима. Окрени се, Вуче! Не знаш ти, драга, ништа о томе.
- У народним пјесмама вокатив се често употребљава у служби номинатива из потреба версификације (науке о грађењу стиха), ради допуњавања десетерца:
Књигу пише жура Вукашине. Шатор пење Краљевићу Марко.
У овим примјерима вокатив није употријебљен као дозивни облик, ни као облик за скретање пажње, већ у субјекатској функцији, па чини саставни дио реченице и не одваја се зарезом. Номинатив се овдје замјењује вокативом зато што је и овај независан.