Свјетски дан филозофије посвећен 100.годишњици Октобарске револуције
Програм за филозофију је овогодишњи свјетски дан филозофије, 16. новембра 2017, посветио 100. годишњици Октобарске (прве социјалистичке) револуције, контраверзном, свјетско-историјском догађају чије последице су видљиве и данас у Русији и земљама некадашњег социјалистичког блока, али и на глобалном плану кроз последице блоковске подјеле свијета и политику новог хладног рата. У раyговору о односу револуције и мишљења уцестовали су проф. др Саво Лаушевић, проф. др Борис Брајовић, доц. др Душан Крцунович и др Срђан Мараш.
Професор Лаушевић је истакао да је Октобарска револуција свјетски догађај који стоји у низу радикалних окрета и нових започињања у модерној историји. Њој претходи у историјском и трансценденталном смислу атлански револуционарни талас, нестајања апсолутизма и настајања грађанског друштва, у лику Француске (1789.) и Америчке револуције (1776-1783). Ту су и низ мањих револиција претежно локалног значења које су генересане овим велииким револуционарним таласом. Велике револуције су ријетки и кардинални догађаји, експлозије нагомиланих тимотичких енергија које прате злочини и разарања. Оне се у историји могу поредити са тектонским геопланетарним потресима највећих размјера. Као такве револуције су тековине модерног доба. Оне су у самом коријену модернитета и процеса модернизације. Као такве револуције су постале алатке модерног произвођења и разумијевања повијести који на себе преузимају модерни субјекти кроз различите облике дјеловања. На тај начин се повијест тумачи као иманентно дјело људи у реалном времену и простору које се именује људским свијетом, поред и у односу са свијетом природе.
А доц. др Душан Крцуновић је нагласио да су последња три вијека обиљежиле три велике револуције: Америчка (1776), Француска (1789) и Руска, Октобарска (1917). Оно што им је заједничко јесу парадокси. Парадокс број један: прве двије револуције остале су недовршене, трећа није ни требала да се догоди (догодила се у јеку златног периода руске књижевности и економског развоја, након чега је услиједило 66 милиона жртава, егзилирање „философским паробродом“ највећих умова руске интелектуалне културе, Гулаг...). Парадокс број два: суштина и судбина ових великих, често и оних мањих револуција је да револуционари заборављају оно што је у њиховим револуцијама било револуционарно: слобода, правда, једнакост, просперитет, срећа... Умјесто тога, револуције завршавају у терору. Има симболике у томе што је изумитељ гиљотине био врстан градитељ клавира. Од клавира до гиљотине! Од културе до варваризма.
Након краја великих идеологија и визија услиједио је период политичке апатије, демобилизације и пасивности. Револуција данас постоји у виду сурогата реформи. Умјесто револуције, реформе, умјесто револуционара, реформатори. За разлику од свог „оригинала“ револуције, сурогат реформе не једе своју дјецу, али оставља трауматологију духовног, интелектуалног и моралног сакаћења потомства. И наравно, постоје и „обојене револуције“, баш оне за које је предсједник САД Доналд Треам обећао да их више неће производити. Last but not least, прва обојена револуција била је она Хитлерова, „браон револуција“.
Оно што преостаје након револуција и у епохи реформи, јесте револт, философски: интелектуални, морални и духовни. „Буним се – дакле јесмо“ (Албер Ками).