Predavanja: Sintaksa glagolskih oblika. Aorist i imperfekat.
АОРИСТ
Аорист је једно од четири прошла времена у нашем језику. Сасвим је обичан и за наше данашње језичко осјећање, мада се, заједно с имперфектом, у језику народне књижевности, као и књижевности друге половине 19. и прве половине 20. вијека, која је настајала по узору на народну књижевност, много шире употребљавао.
- Индикативно употријебљен аорист означава радњу што се извршила у времену говорења или вршила до једног тренутка у том времену:
Овај час прочитах радосну вијест. Управо прође овуда. До овог трена играх у колу.
Уз индикативно употријебљен аорист могу стајати прилози сад (кад је глагол свршеног вида) и досад (кад је глагол несвршеног вида).
- Аорист се најчешће користи у приповиједању да означи радњу која се извршила или вршила у једном одређеном времену у прошлости, и као такав, назива се приповједачки:
Прошлог викенда дођоше код нас неки рођаци. Молише се три бијела дана.
Уз овако употријебљен аорист могу стајати прилошке одреднице типа: тада, онда, јуче, онда када и сл. Он у приповиједање уноси динамичност, јер углавном представља доживљене радње.
- Модалним аористом се означава став говорног лица или субјекта према још нереализованој радњи. Њиме се најчешће означава:
а) увјереност, односно сигурност у вршење или извршење радње означене аористом: Помјери се тамо, падох на под. Умријех од врућине.
б) намјера да се радња врши или изврши: Ја одох на одмор.
в) услов вршења или извршења радње: Ако пустих жива огња, /Гнијездо ћу ти попалити.
- Аорист се често јавља у гномама, а гномски (пословички) аорист у себи садржи и временске и модалне елементе:
Тврд је орах воћка чудновата, / не сломи га, а зубе поломи. Без муке се пјесна не испоја, / без муке се сабља не сакова. Старо дрво сломи, не исправи.
Иако се у дефиницијама свих употреба аориста говори о глаголима оба вида, треба истаћи да се аорист најчешће употребљава од глагола свршеног вида, док је од несвршених веома риједак. Аорист се најчешће јавља у књижевноумјетничком и разговорном језику, док га у језику других стилова (научном, стручном и сл.) нема.
ИМПЕРФЕКАТ
- У основној, временској служби имперфекат означава радњу, стање или збивање који су се вршили у одређено вријеме у прошлости напоредо с неком другом прошлом радњом, стањем или збивањем, или неком прошлом ситуацијом, као у примјерима:
Док сам ја учио, он гледаше телевизију и слушаше музику. Те ноћи пјеваху славуји. Иако су га сви храбрили, он дрхташе од страха и брањаше се плачним гласом.
С обзиром на то да се радње означене имперфектом не одређују непосредно према времену говорења, већ посредно преко времена неке друге прошле радње или прошле ситуације, имперфекат не може бити употријебљен индикативно већ само релативно. Употребљава се само од несвршених глагола. Обиљежен је значењем доживљености јер означава радње које су стварно или у машти доживљене. Због свега тога највише се употребљава као приповједачки облик.
- Имперфекат се употребљава и као квалификативни облик. Оно што се њиме износи у једном одређеном времену у прошлости уочавало се као особина, стање, положај и сл. и такво је остало и даље, и у времену говорења, а такво остаје и послије њега:
Пред нама се простираше непрегледна равница. Њихови људи стално побољеваху. Стално некуд нестајаше.
- Имперфекат се доста ријетко употребљава у гномама, гдје је и свевременог и модалног карактера:
Кад се синовац жењаше, ни стрица не питаше, а кад се ражењаше, и стрину припитиваше. Срамота спаваше, а мати јој не даваше.
Имперфекат је врло риједак у савременом стандардном језику; у говору се изгубио готово потпуно пред приповједачким презентом и перфектом, а и у језику књижевности најчешће се употребљава од глагола бити, док је од осталих глагола врло риједак.